Smeštaj za pse

Prođe ne baš malo leta, a ja eto, i dalje sa njima. Malo oni meni, malo ja njima i teče život...nekako uzajamno , prirodno i bez mnogo filozofije. Ono što sigurno nisam mogao birati, jeste gde i kada ću se roditi. Sudbina ili nešto više od toga, posla me pravo njima u zagrljaj. Oni na svu sreću, prihvataju ljude – mlade, stare, lepe i one druge u svim izdanjima. Vole nas i praštaju. Dovoljno da opravdaju svoje postojanje, zar ne?
Biznis, neki povikaše, pa čak i pokušaše!? Fakat jeste da se nadograđujemo znanjem, duhovnošću, uslovima, rezultatima...ali moraš razumeti, to se vol’e i to se živi. Nema matematike!
Možeš samo brojati otkucaje srca u nevinim psećim očima. I ništa nije crno-belo, ja sam samo čovek. Ljut, nervozan, neraspoložen, oproste mi svaki put. Tako su uporni, da ne mogu da ih ne volim. Moji učitelji, tačnije moji psi. Neizmerno im hvala, što su od mene napravili ovo što sam danas.
Plemenita bića koja od nas prave samo bolje ljude.